Smernice u radu sa mladima sa autizmom
Sve češće se susrećemo sa decom i mladima sa autizmom. Oni su deo naših škola, klubova, omladinskih organizacija. Možda ste ih sreli na nekoj radionici, sportskom treningu ili horskom nastupu. Njihovo prisustvo obogaćuje svako okruženje, ali često nailaze na prepreke koje ih mogu isključiti iz aktivnosti u kojima bi mogli da uživaju i napreduju. Zato je važno da razumemo njihove potrebe i prilagodimo način rada kako bismo ih uključili na pravi način.
Kada govorimo o autizmu, važno je znati da ne postoji jedna univerzalna slika. Autizam je spektar, što znači da su mladi sa autizmom međusobno veoma različiti. Neke osobe su izuzetno verbalne, dok druge ne koriste govor, već komuniciraju na drugačije načine. Neki mladi su skloni ponavljanju određenih fraza ili pokreta, neki imaju izražene interesovanja u specifičnim oblastima, neki žele da nauče baš sve! Neki više vole muziku, a neki sport, neki su introverti, a neki ekstroverti. To znači da ne možemo uzeti jednu mladu osobu sa autizmom kao model i prema njoj oblikovati svoja očekivanja u radu sa drugima. Svaka pojedinka/ac zahteva drugačiji pristup, pažnju i razumevanje.
Ono što je za mnoge mlade sa autizmom zajedničko jesu senzorne smetnje. To znači da mogu biti preosetljivi na određene stimuluse – jaka svetla, glasne zvuke, dodir ili gužvu. Njima takvi nadražaji mogu biti bolni ili preplavljujući, što može izazvati stres ili povlačenje iz aktivnosti. S druge strane, postoje i oni kojima su određeni stimulusi nedovoljno izraženi, pa traže dodatnu stimulaciju. Na primer, mogu imati potrebu za kretanjem, ljuljanjem, skakanjem ili dodirivanjem različitih tekstura kako bi zadovoljili svoja čula ravnoteže i propriocepcije, ili baš vole glasnu muziku i pravljenje buke i tada najviše uživaju!
Jedna od najčešćih predrasuda je da mladi sa autizmom ne žele da se druže. Mnogi ih zamišljaju kao osobe koje su zatvorene u svoj svet, nezainteresovane za ljude oko sebe. U stvarnosti, većina njih želi kontakt, ali ne umeju uvek da razume društvene norme i socijalna očekivanja iz čega proizilazi "neadekvatan načik komunikacije", osude i povlačenje iz komunikacije.
Ako želimo da omladinski rad bude inkluzivan i pristupačan mladima sa autizmom, možemo preduzeti nekoliko jednostavnih koraka u organizovanju okruženja u omladinskom klubu ili na drugim aktivnostima:
Prilagodite način pozdravljanja – U vašem omladinskom klubu može postojati običaj da se svi grle prilikom susreta, ali nekima to može biti neprijatno. Nekome i dodir prilikom rulovanja može biti veoma neprijatan. Pitajte mlade kako im je najprijatnije da se pozdravljaju i osmislite vaše jedinstvene pozdrave!
Obezbedite prostor za umirenje čula – Ako je moguće, osmislite aktivnosti u kojima će cela grupa mladih moći da "isključi svoja čula" i uživa u tišini i prigušenom svetlu. Ako to nije moguće, dozvolite mladima da se povuku aa aktivnosti i obezbedite im neki tihi kutak.
Omogućite kretanje – Neki mladi sa autizmom imaju povećanu potrebu za fizičkom aktivnošću. Dozvolite im da se kreću tokom aktivnosti ili im omogućite kratke pauze za kretanje.
Agenda i njeno praćenje - Mladima sa autizmom je često potrebna predvidljivost, što znači da je u organizaciji aktivnosti važna jasna struktura ili blagovremena najava promena.
Preporučujemo knjige koje govore o deci i mladima sa autizmomi:
Naoki Higašida - Padnem sedam puta, a ustanem osam
Donald Dejvid Elmvuds - When you get a signal / Kada dobijete signal
Lada Vukić - Special needs
Autorka: Nora Novak
